U poslednje vreme u Srbiji se sve više priča o zabrani mobilnih telefona u školama. Ministar prosvete najavio je da se razmatra uvođenje ove mere, a postavlja se i pitanje da li bi zabrana trebala da bude potpuna ili delimična. Sama ideja o zabranim korišćenja telefona obrazložena je mišljenjem da oni ometaju nastavu i odvlače pažnju učenika, a slična pravila već postoje u nekim evropskim zemljama.
Ipak, među srednjoškolcima stav je jasan – telefoni nisu samo distrakcija. Oni nam pomažu da učimo, proveravamo gradivo, pravimo prezentacije i dogovaramo se oko školskih obaveza. Potpuna zabrana znači da gubimo jedan od najkorisnijih alata koji većina učenika svakodnevno koristi, i to baš u vreme kada tehnologija postaje sastavni deo škole i života.
Naravno, to ne znači da telefoni treba da budu potpuno slobodni za korišćenje. Većina mladih je za umerena pravila – isključivanje telefona na časovima ili korišćenje samo za školske aktivnosti. Takav pristup pomaže da se sačuva fokus, ali i da se zadrži mogućnost da tehnologija bude korisna.
Potpuna zabrana možda deluje kao jednostavno rešenje, ali iskustva iz drugih zemalja pokazuju da ne donosi velike promene u rezultatima i ponašanju učenika. Umesto toga, bolje je učiti nas kako da koristimo telefone odgovorno i pametno – balans između fokusa i tehnologije deluje mnogo razumnije.
Telefoni u školama nisu neprijatelj. Problem nastaje kada ih koristimo bez kontrole, ali ako ih koristimo mudro, mogu biti pravi saveznik u učenju i organizaciji. Zabraniti ih potpuno znači zanemariti realnost u kojoj živimo.
Pitanje je samo hoće li ova promena biti uvedena preko noći, ili će se o tome razgovarati uz uključivanje stručnjaka, roditelja i samih učenika?
Autor teksta: Nikola Čizmar
