Svaka promena počinje tiho – jednim „ja mogu“, jednim podignutim glasom i jednom devojkom koja odluči da više neće biti nevidljiva.
Da li znaš da svaka druga žena u Srbiji doživi neki oblik nasilja, i da se mnoge devojčice i danas bore za osnovna prava koja bi trebalo da budu zagarantovana?
Od Međunarodnog dana devojčica pa sve do kampanje „16 dana aktivizma“, u narednim redovima govorimo o hrabrim glasovima i promenama koje već počinju, i zašto više nemamo luksuz da ćutimo.
11. oktobar – Međunarodni dan devojčica
Ujedinjene nacije proglasile su ovaj dan 2011. godine kako bi se skrenula pažnja na nejednakosti sa kojima se devojčice suočavaju. I dalje živimo u vremenu kada se mnoge devojčice i žene moraju boriti za osnovna prava – pravo na obrazovanje, bezbednost, poštovanje i jednakost.
Ovaj dan nas podseća da svaka devojčica ima pravo da se obrazuje, da odlučuje o svom telu, da bude uspešna i da veruje da može sve. Promena počinje rečenicom: „Ja mogu.“
U Srbiji je ovaj dan obeležen i u Palati Srbije, gde sam imala priliku da prisustvujem zajedno sa više od dvadeset devojčica iz različitih nacionalnih manjina, kao i egipatske zajednice. Zajedno smo razgovarale sa ministrom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog o položaju devojčica iz manjinskih zajednica danas. Bilo mi je posebno drago što smo govorile o važnosti obrazovanja na maternjem jeziku i što smo mogle da se oglasimo na jeziku kojim smo odrasle.
Kada govorimo o položaju žena i hrabrosti, setimo se Malale Jusafzai, devojke iz Pakistana koja je rizikovala svoj život boreći se za pravo devojčica na obrazovanje. Danas je najmlađa dobitnica Nobelove nagrade za mir.
Tu je i Frida Kalo, meksička slikarka koja je, iako teško bolesna, stvorila umetnost punu boja i slobode.
U istoriji Srbije imamo Milunku Savić, ženu koja je ratovala rame uz rame sa muškarcima u vreme kada ženama to nije bilo dozvoljeno.
Marina Abramović, danas svetski priznata umetnica, pokazala je da žena iz male zemlje može da pomeri granice umetnosti.
U mom mestu, kao i mnogim drugim, postoje devojke koje volontiraju, učestvuju u akcijama, organizuju događaje, pomažu starijima, bolesnima i deci. Možda ne dobijaju nagrade za svoju hrabrost i trud, ali svaka od njih zaslužuje da se njen glas čuje.
25. novembar – Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama
Ovim danom počinje globalna kampanja „16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja“, koja traje do 10. decembra, Dana ljudskih prava.
Tokom ovih dana u Srbiji se organizuju radionice, šetnje i kampanje koje podsećaju da nasilje nije privatna stvar, već društveni problem.
Nasilje nije uvek fizičko – može biti prikriveno, u rečima, uvredama, osuđivanju i stereotipima.
Statistika pokazuje da svaka druga žena u Srbiji doživi neki oblik nasilja.
Zato su ovi dani važni – da ne bude tišine tamo gde je potrebna podrška.
Narandžasta boja kampanje simbolizuje solidarnost.
Danas u Srbiji postoji mnogo inicijativa koje pokazuju da su promene ne samo moguće, nego se već događaju.
Na primer:
- Organizacija „OsnaŽene“ pruža podršku ženama koje se suočavaju sa digitalnim nasiljem i drugim oblicima rodno zasnovanog nasilja. Od samog osnivanja rade na edukaciji, pravnoj pomoći i povezivanju žena sa stručnjacima. Njihova misija je stvaranje bezbednijeg digitalnog okruženja i jačanje svesti o nasilju nad ženama na internetu.
- Udruženje mladih „Irida“ već godinama se zalaže za društvo bez nasilja. Posebno rade sa mladima, kroz edukacije, javne događaje i kampanje, nastojeći da važna poruka o rodnoj ravnopravnosti stigne do što više mladih ljudi.
Ovo su samo dve organizacije, ali mnoge druge svakodnevno dokazuju da borba za ravnopravnost nije samo priča o problemima, već i o rešenjima za koja se žene bore iz dana u dan.
Verujem da, iako živimo u izazovnom vremenu, polako učimo da borba za ravnopravnost nije borba protiv nekoga – već borba za sve nas.
Sve mi žene (i trebalo bi da budemo) feministkinje, jer imamo priliku da se školujemo, da putujemo same, da vozimo, nosimo farmerke, mislimo i govorimo slobodno. Ta prava moramo da čuvamo – i to zahvaljujući ženama koje su imale hrabrosti da se pobune.
Feministkinje nisu bile radikalne zato što nisu volele muškarce, već zato što su volele slobodu. One su se borile da svaka devojčica, iz bilo kog mesta, jednog dana može sama da odluči šta će postati – doktorka, umetnica, pravnica.
Da može da bira da li će imati porodicu, karijeru, ili oboje.
Da zna da ne mora da ćuti kada je nešto boli, i da ima pravo da kaže „ne“.
Na nama je da gradimo društvo u kojem se žene osećaju bezbedno, devojčice slobodno, a dečaci nauče da poštovanje nije slabost.
Možda još uvek ne možemo da promenimo sve, ali možemo da počnemo od malih stvari – od toga kako se odnosimo prema drugima, šta podržavamo, šta delimo i kakav primer dajemo.
Borba za ravnopravnost ne traje samo tokom dve nedelje kampanje, već svakog dana.
A možda jednog dana, zahvaljujući našim generacijama, posebni dani posvećeni ravnopravnosti neće ni biti potrebni – jer će jednakost postati svakodnevica.
