Postoje dani kada mi se čini da je učenje kao trčanje uzbrdo – teško, sporo i pomalo iscrpljujuće. A onda, posle časa fizičkog ili treninga, shvatim da postoji neka nevidljiva veza između ta dva sveta: između knjige i lopte, između znoja na terenu i napora nad sveskom. Kao srednjoškolac, često sam mislio da su to dve potpuno različite stvari. Danas mi sve više liče na dve strane iste priče.

U školi nas uče formulama, pravilima, istoriji i jezicima, ali retko ko otvoreno kaže koliko je važno kretati se, disati punim plućima i osetiti ritam sopstvenog tela. Ipak, baš u tom spoju, između učenja i sporta, kao da se krije neka tajna ravnoteže. Kada treniram, misli mi postaju jasnije. Kada učim posle treninga, lakše pamtim. Kao da telo i um počnu da sarađuju.

Poznati pedagog John Dewey govorio je da „ne učimo iz iskustva, već iz razmišljanja o iskustvu“. Ako to prenesemo na sport, shvatamo da svaki trening nije samo fizički napor, već i lekcija – o upornosti, o porazu, o ponovnom pokušaju. A sve su to stvari koje nam trebaju i kada sednemo da učimo za test ili odgovaramo pred tablom.

Na terenu se ne može varati. Ili si spreman ili nisi. Ili si vežbao ili nisi. I baš ta iskrenost sporta pomaže mi da razumem i školu. Nema prečica – ni u matematici, ni u trčanju. Mora se proći kroz proces, kroz greške, kroz umor. I tek tada dolazi napredak.

Maria Montessori je verovala da se dete najbolje razvija kroz aktivnost i kretanje. Govorila je da „pokret pomaže razvoju uma“. Kada to čujem, pomislim kako bi možda časovi bili drugačiji kada bismo više povezivali učenje sa kretanjem. Možda bismo lakše razumeli lekcije kada bismo ih ne samo slušali, već i „živeli“.

Sport nas uči disciplini, ali ne onoj nametnutoj, već unutrašnjoj. Onoj kada sam odlučiš da ustaneš ranije, da istrčiš još jedan krug, da ponoviš još jednom. I ta disciplina se ne završava na terenu – ona prelazi u svakodnevicu. U učenje. U odgovornost. U način na koji organizujemo svoje vreme.

Još jedan pedagog, Jean Piaget, smatrao je da se znanje gradi kroz aktivno iskustvo. Kada povežem to sa sportom, shvatam da učimo i kada ne sedimo za stolom. Učimo kako da sarađujemo sa drugima, kako da prihvatimo poraz, kako da verujemo u sebe. To su lekcije koje se ne ocenjuju brojčano, ali ostaju zauvek.

Kao srednjoškolac, često sam rastrzan između obaveza – testova, kontrolnih, treninga, takmičenja. Nekad mi deluje da moram da biram između ta dva sveta. Ali možda poenta nije u biranju. Možda je poenta u povezivanju.

Jer kada učim, ja treniram svoj um. Kada treniram, ja učim o sebi.

I možda baš zato, u onim trenucima kada mi je najteže – bilo da je poslednji krug na treningu ili poslednja lekcija pred ispit – setim se da su to samo različiti oblici istog puta. Puta koji traži trud, strpljenje i veru da svaki mali korak vodi negde dalje.

Na kraju dana, nije najvažnije da li sam dobio peticu ili pobedio na utakmici. Važno je da sam pokušao. Da nisam odustao. Da sam naučio nešto novo – bilo iz knjige ili iz sopstvenog daha koji se ubrzava dok trčim.

I možda baš u toj vezi između učenja i sporta leži odgovor na pitanje kako postati bolji – ne samo đak, ne samo sportista, već čovek.

Ivana Babić