Kada prvi put čujete ime Lazar Vozarević, možda pomislite da je to samo još jedno ime iz udžbenika, još jedna lekcija koju treba naučiti za ocenu. Ali kada ste gimnazijalac iz Sremske Mitrovice, to ime postaje nešto lično, gotovo blisko, kao da pripada nekome koga ste mogli sresti na ulici, negde između školskog dvorišta i starog gradskog jezgra.
Odrastajući u ovom gradu, često prolazim pored Galerije „Lazar Vozarević“, ne razmišljajući mnogo o tome kako je neko iz ovog istog mesta uspeo da ostavi trag koji traje duže od jednog života. A onda, jednog dana, zastanete. Pogledate natpis. I shvatite – to nije samo galerija. To je sećanje. To je dokaz da i iz jednog, naizgled malog grada, mogu poteći velike priče.
Zamišljam Lazara kao dečaka koji je hodao istim ovim ulicama kojima ja danas prolazim. Možda je gledao iste krošnje, slušao isti vetar, osećao istu onu tihu melanholiju koja se nekad spusti na naš grad predveče. Ali njegov put nije bio lak. Nije dugo ostao ovde. Sudbina ga je rano odvojila od detinjstva kakvo bi trebalo da ima svako dete. Gubitak oca nije samo rana – to je tišina koja ostaje zauvek. I baš ta tišina ga je, zajedno sa majkom, odvela iz Sremske Mitrovice u Beograd, kod ujaka.
Ponekad pomislim kako izgleda napustiti svoj grad dok si još dete. Kako izgleda poneti sa sobom uspomene koje još nisu stigle ni da se formiraju do kraja. Možda je baš zato u njegovim slikama ostalo nešto nedorečeno, nešto što traži smisao. Kao da je čitavog života pokušavao da naslika ono što je prerano izgubio.
Mi danas imamo privilegiju da živimo u vremenu kada su informacije svuda oko nas, kada možemo da čujemo priče o umetnicima koji su uspeli da dopru i do sveta. Lazar Vozarević nije bio samo slikar iz Mitrovice – on je bio umetnik koji je stigao daleko, čak i do mesta gde se susreću najveći. Kažu da je imao prilike da bude povezan sa velikim imenima i fondacijama, pa čak i sa onima koji su nosili prezime poput Rokfelera. I dok to zvuči kao nešto daleko, gotovo nedostižno, meni kao gimnazijalcu daje neku čudnu nadu – da granice možda i nisu tamo gde mislimo da jesu.
Njegove slike nisu lake. Ne možete ih samo pogledati i reći „lepo“ ili „ružno“. One vas nateraju da zastanete. Da razmislite. Da osetite. I možda je baš to najveća vrednost umetnosti – ne da vam da odgovor, već da vam postavi pitanje.
Kada sledeći put budem prolazio pored galerije koja nosi njegovo ime, neću je gledati kao običnu zgradu. Gledaću je kao most između prošlosti i sadašnjosti. Kao podsetnik da je neko, ko je nekada bio samo dečak iz ovog grada, uspeo da svoje misli pretvori u nešto što traje.
I možda, dok sedim u učionici i gledam kroz prozor, shvatim da svako od nas nosi u sebi neku priču koja tek čeka da bude ispričana. Ne mora to biti slika, ne mora biti umetnost u klasičnom smislu. Možda je to način na koji gledamo svet, način na koji osećamo, način na koji pamtimo.
Lazar Vozarević je otišao iz Sremske Mitrovice rano, ali nikada zapravo nije otišao. Ostao je u ovom gradu kroz galeriju koja nosi njegovo ime, kroz priče koje se prenose, kroz inspiraciju koju ostavlja nama, mladima. I dok razmišljam o njemu, shvatam da veličina ne dolazi samo iz velikih gradova. Ponekad se rađa upravo ovde – tiho, neprimetno, ali dovoljno snažno da traje zauvek.
Ivana Babić, Mitrovačka gimnazija
