Još malo pa kraj – tako već mesecima govorimo, ali tek sada zaista počinjemo da osećamo da se bliži rastanak. Jedan od onih trenutaka koji to najjasnije potvrđuje jeste matursko fotografisanje za pano. To nije samo obična slika – to je uspomena koja ostaje u školi, ali i u nama, kao mali dokaz svega što smo prošli zajedno.
Kao učenica četvrtog razreda opšteg smera Mitrovačke gimnazije, mogu da kažem da smo svi sa nestrpljenjem čekali ove dane. Fotografisanje organizuje Nevena, kod koje idemo u studio na Savi. Već danima unapred pravimo rasporede, dogovaramo se ko kada ide, kako da uklopimo obaveze, kontrolne i pripreme za prijemne ispite sa ovim posebnim događajem. Svako odeljenje ima svoj termin, pa se kroz hodnike škole stalno čuju pitanja: „Kad ste vi na redu?“ i „Jeste li već bili?“
Naravno, fotografisanje nije samo dolazak u studio i jedan klik. Sve počinje mnogo ranije – zakazivanjem šminke i frizure. To je poseban ritual. Telefoni ne prestaju da zvone, poruke se razmenjuju u grupama, šalju se ideje, slike, inspiracije. Svaka od nas želi da tog dana izgleda najbolje što može, ali i da ostane verna sebi.
Za mene je taj dan bio još posebniji jer sam ga provela sa svoje tri najbolje drugarice, sa kojima sam nerazdvojna još od prvog razreda. Prošle smo zajedno kroz sve – od prvih kontrolnih, preko simpatija i razočaranja, do ozbiljnih odluka o budućnosti. Dogovorile smo se da idemo zajedno – prvo na šminku, pa na frizuru, i na kraju u studio. Već od jutra je vladala posebna energija, neka mešavina uzbuđenja i blage treme.
Dok smo sedele i čekale svoj red, smejale smo se kao i uvek. Sećale smo se raznih situacija iz škole, profesora, časova koje nikada nećemo zaboraviti. U tim trenucima shvatiš koliko ti ti ljudi znače i koliko će ti nedostajati.
Kada smo konačno stigle u Nevenin studio na Savi, sve je delovalo još stvarnije. Profesionalna atmosfera, svetla, pozadina – sve je bilo spremno. Nevena nas je dočekala sa osmehom i odmah opustila. Znala je tačno kako da nas namesti, kako da izvuče ono najbolje iz svakog od nas. Nije to bilo samo fotografisanje – to je bio mali događaj, trenutak u kojem smo svi želeli da ostavimo deo sebe.
Kada je došao moj red, osetila sam kako mi srce malo brže kuca. Pomislila sam na sve te godine iza mene – prvi dan škole, nova lica, nesigurnost, pa onda postepeno upoznavanje, prijateljstva, odrastanje. Jedan klik fotoaparata i sve to kao da se sabralo u jednu sliku.
Nakon fotografisanja, naravno, usledio je nezaobilazan deo – komentarisanje. „Kako si ispala?“, „Pošalji sliku!“, „Jao, vidi mene!“ – poruke su samo pristizale. Smeh, šale i uzbuđenje trajali su do kasno uveče.
Ono što ovaj događaj čini posebnim nije samo fotografija koja će krasiti pano, već sve ono što stoji iza nje – prijateljstva, uspomene, zajednički trenuci. Za mene, taj dan će uvek biti vezan za moje tri drugarice, za smeh, nervozu i onu posebnu emociju koja se javlja kada znaš da se jedno poglavlje života privodi kraju.
Matursko fotografisanje je možda samo jedan dan, ali nosi u sebi priču o četiri godine koje su nas oblikovale. I zato, kada jednog dana budem prolazila pored tog panoa, znam da ću se nasmejati – jer ću se setiti svega što smo bile i svega što tek treba da postanemo.
Teodora Pantelić
