Piše: Teodora Pantelić, Mitrovačka gimnazija, Sremska Mitrovica

Kažu da su osamnaeste godine najlepše.

To sam čula hiljadu puta, ali tek sad razumem šta to stvarno znači. Nije u pitanju samo punoletstvo, ni broj svećica na torti. To su trenuci između — oni sitni, nevidljivi, kada se vraćaš kući sa žurke dok još odzvanja pesma u ušima, a negde u tebi znaš da si u najlepšem periodu života.

Ove godine, svaka subota ima svoj razlog za slavlje.

Skoro svakog vikenda neko iz mog razreda puni osamnaest. Muzika, baloni, torta, smeh, i mi — zajedno, nasmejani, razigrani, kao da vreme stoji.

I dok svetla trepere, mi pevamo najglasnije što možemo, slikamo se, grlimo, obećavamo da ćemo ostati ovakvi zauvek.

To su naši trenuci. Naša mala slavlja mladosti, gde svako ima svoje mesto, i niko nije sam.

Ali onda dođe ponedeljak.

Tišina hodnika, miris kredom ispisane table, razmenjeni pogledi koji znače “ajde sad ozbiljno”. I tu je opet naša magija.

Zajedno učimo, preslišavamo jedni druge, delimo beleške, brigu, i užinu. Kad neko padne, drugi ga podigne. Kad neko blista, svi mu aplaudiramo.

Zato volim svoj razred — jer smo naučili da se radujemo zajedno, ali i da budemo jaki zajedno.

Ljudi često misle da ako voliš žurke, ne možeš biti ozbiljan.

Ali ja verujem u balans.

Volim buku vikenda, ali volim i tišinu dok noću učim.

Volim svetla reflektora, ali i sjaj markera na papiru.

Volim da se veselim do jutra, a volim i taj osećaj ponosa kad vidim peticu pored svog imena.

Jer meni uspeh nije samo broj. To je dokaz da mogu sve — ako se potrudim, ako verujem, ako ne odustanem.

Ponekad, dok posmatram svoje drugove kako pričaju, shvatim koliko smo odrasli, a opet koliko smo i dalje deca.

Još uvek pravimo planove na papirićima, ali već znamo da nas čeka svet koji ne prašta lako. Ipak, nije nas strah.

Jer ako smo išta naučili ovih godina, to je da nema te prepreke koju ne možeš da pređeš kad imaš dobre ljude pored sebe.

Osamnaeste su mi pokazale da odrastanje nije samo promena u ličnoj karti.

To je trenutak kad shvatiš da možeš da voliš svoj život, onakav kakav jeste. Da se ne moraš odreći ni druženja, ni ambicije, ni smeha da bi bio ozbiljan.

Zato ja biram oboje — i knjige i muziku, i disciplinu i spontanost, i sanjarenje i rad.

Jer kad budem gledala unazad, ne želim da se sećam samo petica ni samo žurki.

Želim da se sećam onog osećaja — da sam živela punim plućima, da sam davala sve od sebe, da sam volela ljude oko sebe i verovala u sebe.

Možda je to tajna osamnaestih:

da shvatiš da se život ne meri po ocenama ni po izlascima, nego po trenucima koji ti ispune srce i po ljudima koji te podsete koliko si zapravo srećna.

A kad sledeći put zasvetle svetla na podijumu i kad mi zasvetle oči nad sveskom, znaću da je to to —

da sam pronašla svoju ravnotežu između svetla i snova.