U bogatoj istoriji Sremske Mitrovice, posebno mesto zauzima Mitrovačka gimnazija, jedna od najstarijih i najuglednijih srednjih škola u Srbiji. Ova institucija znanja za 187 godina trajanja iznedrila je i ugostila mnoga velika imena srpske nauke i kulture, ali malo ko je ostavio tako snažan pečat kao Miloš Đurić. Nema učenika koji ne oseti ponos, i kome ne zastane knedla u grlu, kada prilikom obrade „Ilijade“ i „Odiseje“ na časovima srpskog jezika u prvom razredu, ne saznamo da je njihov prevodilac Miloš Đurić bio profesr i u našoj školi.
Rođen 1892. godine u Donjoj Slavonskom Benkovcu, Đurić je studirao klasičnu filologiju u Beogradu, Parizu i Minhenu. Bio je poliglot, humanista i čovek istinskog duha antičke Grčke – ne samo po onome što je prevodio, već i po načinu na koji je živeo i učio druge. Njegovi prevodi Homerovih epova i danas se smatraju vrhunskim dometom srpske književne i prevodilačke tradicije – istovremeno verni originalu i snažno ukorenjeni u ritmu i izrazu srpskog jezika.
Jedan period svog života, Đurić je proveo kao profesor u Mitrovačkoj gimnaziji. U tom vremenu između dva rata, gimnazija je bila ne samo obrazovni, već i kulturni svetionik čitavog Srema. Đurić se tu nije isticao samo kao erudita – već i kao čovek od stava, neko ko je đake učio i razmišljanju, i odgovornosti, i ličnom poštenju.
Tokom nemačke okupacije Beograda 1941. godine, kvislinške vlasti su zahtevale od uglednih srpskih intelektualaca da potpišu tzv. „Apel srpskom narodu“, kojim se pozivalo na „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Jednog dana, ušavši u hol Kolarčeve zadužbine i videvši da okupljeni potpisuju Apel, Miloš Đurić se odmah okrenuo i požurio ka izlazu. Zaustavio ga je poznati kompozitor i dirigent, upozorivši ga na moguće posledice i upitavši zašto odbija da potpiše. Đurić mu je tada, ne oklevajući, odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“. Ova rečenica nije bila samo lični izgovor, već odjek filozofskog uverenja – da predavač etike ne može da dozvoli sebi pragmatizam kad je istina na kocki. Ujedno, to je bio i početak njegovih najtežih godina. Već 1942. godine je penzionisan, a ubrzo zatim uhapšen i odveden u Banjički logor. Ratna tragedija nije ga zaobišla ni privatno – u aprilu 1945. godine na Sremskom frontu poginuo je njegov sin jedinac, Rastko. Đurić će mu posvetiti gotovo čitav svoj posleratni rad, uključujući i svoje najvažnije prevode i filozofske spise.
Zanimljivo je da je Đurić postao i simbol otpora i intelektualnog dostojanstva i u popularnoj kulturi. U jednoj epizodi kultne serije „Otpisani“, Prle i Tihi dobijaju zadatak da spreče okupatore da pri povlačenju iz beograda odvedu grupu najvažnijih profesora i intelektualaca. Među njima se pojavljuje i Miloš Đurić – svesna i snažna simbolika scenarista koji su time ukazali na Đurića kao uzor moralne čvrstine i nepokolebljivog intelektualnog poštenja.
Zato Mitrovačka gimnazija s ponosom ističe da je Miloš Đurić bio njen profesor. Njegov duh i danas lebdi nad ovom školom, kao podsetnik da obrazovanje nije puka razmena informacija, već vaspitavanje u vrhunskim vrednostima. Đurićev život nas uči da je znanje prazno bez morala, da etika nije samo predmet već način života, i da se prave lekcije najdublje pamte kad se žive.
U vremenu kada se moralne vrednosti sve češće relativizuju, lik i delo profesora Đurića ostaju kao tiha ali neumoljiva poruka da čast, istina i obrazovanje idu ili zajedno, ili nikako.
