Često u raznim anketama nailazimo na pitanje: „Koje putovanje ti je ostalo u sećanju?“
Do sada sam imala drugačiji odgovor, ali je maturska ekskurzija zauzela prvo mesto.
Bili smo nestrpljivi i pomalo skeptični da li će nam biti dobro, ali smo govorili da, dok imamo jedni druge, učinićemo da nam bude lepo. I tako je i bilo.
Imali smo sreće da je program bio takav da smo dobili priliku da posetimo čak tri države: Sloveniju kao centralno mesto, Italiju i Austriju.
Prvog dana, posle putovanja, nismo bili baš naspavani zbog uzbuđenja. Šetali smo se ulicama Ljubljane i slušali o njenoj istoriji. Čistoća i lepota tog grada zauvek će mi ostati u sećanju. Atmosfera i nasmejani ljudi, studenti koji žure na predavanja, ali ipak stignu da porazgovaraju jedni s drugima – a mi, očarani usred svega toga.
Smeštaj nam je bio prijatan, a hotel neobičan. Žargonski bih ga opisala kao „edgy“.
Drugog dana smo posetili Trst, grad na obali mora u Italiji, pa su neki prvi put videli tamne, plavičaste boje mora. Naravno, morali smo da probamo italijansku picu. Takođe smo mogli da uđemo u Srpsku pravoslavnu crkvu i bili smo iznenađeni što se baš ta crkva nalazi u Italiji, ali smo naučili i razlog zašto je tamo izgrađena.
Istog dana bili smo u Portorožu i Piranu, koji se takođe nalaze na obali mora, ali u Sloveniji. Predivan panoramski pogled u Piranu ostavio je na nas snažan utisak. Sa jedne strane, na horizontu je bila Italija, a sa druge Hrvatska. Činilo nam se kao da možemo doplivati do tih država.
Poslednjeg dana posetili smo grad Klagenfurt u Austriji, kao i Bled u Sloveniji. Pošto je tog dana bio Uskrs, mnogo toga je bilo zatvoreno, ali smo se šetali i to nam je čak više prijalo jer nije bilo gužve. Na Bledu smo morali da snimimo smešan video po rečima glumca Andrije Miloševića, pa će nam i ta uspomena ostati kao šala sa putovanja.
Kako se približavao kraj naše ekskurzije, shvatili smo da je to jedna od poslednjih uspomena koje smo zajedno stvorili. Koliko god lepih osećanja nam je donela ova ekskurzija, tako nas je polako uvela u realnost da se bliži kraj našeg pravog, zajedničkog putovanja.
Andreja Nađ
