Postoji jedan dan u godini kada knjige kao da dišu malo glasnije. To je 23. april – Svetski dan knjige i autorskih prava. Na taj datum svet se podseća da, uprkos svemu što nas okružuje – notifikacijama, brzim porukama i beskonačnom skrolovanju – knjiga i dalje ima svoje mesto. I to ne bilo kakvo mesto, već ono posebno, koje se ne meri lajkovima, već utiscima koji ostaju dugo nakon poslednje pročitane stranice.

Nije slučajno izabran baš ovaj datum. Tog dana se simbolično susreću dva književna giganta – Migel de Servantes i Vilijam Šekspir. Jedan je svetu dao Don Kihota, drugi Hamleta, a obojica su dokazala da reči mogu nadživeti vreme. I možda baš zato, svake godine, ovaj datum deluje kao mali književni praznik za sve nas – čak i za one koji tvrde da „nemaju vremena za čitanje“.

Zanimljivo je da je sve počelo u Španiji, gotovo kao romantična ideja – knjiga na poklon, uz ružu, na dan Svetog Đorđa. Danas, ta ideja živi širom sveta kroz razne manifestacije: književne večeri, čitanja, popuste na knjige i razne akcije koje nas podsećaju da književnost nije dosadna obaveza, već avantura koja čeka da bude otkrivena.

A onda je došla godina kada smo ovaj dan obeležili – iz svojih soba.

Karantin. Tišina. Zatvoreni prostori. I pomalo neobičan osećaj da je svet stao. Ali upravo tada, knjige su postale nešto više od razonode. Postale su izlaz. Kako su iz Udruženja profesionalnih izdavača Srbije rekli, knjiga je ostala „neprevaziđen prostor za susret sa tekstom i najpouzdaniji oslonac u učenju“. I stvarno – dok su poruke stizale i nestajale, knjige su ostajale.

U našoj školi, čak i u takvim uslovima, Dan knjige nije prošao neprimećeno. U nekoliko odeljenja pokrenuta je akcija sa simpatičnim nazivom: „Iz svakog ugla gledano, ovo je odličan dan za dobru knjigu”. Ispostavilo se – i te kako jeste.

Učenici su pravili svoje liste omiljenih knjiga, pisali prikaze i delili preporuke. Rezultat? Jedna šarena, pomalo neočekivana, ali vrlo zanimljiva mapa čitalačkih ukusa naših gimnazijalaca.

Na listama su se našli i klasici i moderni naslovi. Od Na Drini ćuprija i Zločin i kazna do Igra prestola i Lovac na zmajeve. Kao da su se na jednom mestu sreli svi svetovi – od ruskih romana punih filozofije do epskih fantazija koje nas odvode daleko od svakodnevice.

Ipak, jedno nije iznenađenje – Gospodar prstenova i dalje drži vrh liste. Odmah iza njega, tu je i večiti favorit, Mali princ, knjiga koja se čita i kada mislimo da smo „prerasli“ bajke.

Zanimljivo je i to da romantika očigledno ne izlazi iz mode – gimnazijalci i dalje čitaju Gordost i predrasude i Orkanski visovi. A oni željni misterije i napetosti i dalje „gutaju“ romane Agata Kristi.

Možda najlepši zaključak ove male školske ankete jeste to da knjige ipak nisu izgubile bitku sa tehnologijom. Iako smo generacija koja sve može da pronađe jednim klikom, izgleda da još uvek znamo da neke stvari zahtevaju više vremena – i da baš u tome leži njihova vrednost.

Jer knjiga nije brza. Ne može se „preleteti“. Ne nudi instant odgovore. Ona traži strpljenje. Traži pažnju. I možda baš zato daje mnogo više nego što na prvi pogled izgleda.

Migel de Servantes je jednom rekao da nema knjige u kojoj se ne može naći nešto dobro. Ako je sudeći po našim gimnazijalcima – bio je u pravu.

Zato, možda je najbolji način da obeležimo Svetski dan knjige jednostavan: da uzmemo knjigu. Bilo koju. Da otvorimo prvu stranicu. I da damo sebi malo vremena da uđemo u nečiji tuđi, a zapravo pomalo i svoj svet.

Jer, na kraju, knjige nisu samo priče koje čitamo. One su priče koje nas menjaju.

Teodora Pantelić