Skoro svaki tinejdžer je u nekom trenutku svojih srednjoškolskih dana poželeo da pohađa srednju školu u Americi. Ta želja se ispunila Eleni Šomođi, učenici Gimnazije „Petro Kuzmjak“ iz Ruskog Krstura koja je jednu školsku godinu (treću) provela u Južnoj Dakoti u srednjoj školi. Pitala sam je kako je konkurisala i kako je tekao sam proces odlaska u Ameriku.
Jelena: Oduvek sam želela da odem u Ameriku. To mi je bila želja još dok sam bila vrlo mala, pa nije bilo čudno što sam se prijavila na FLEX program čim mi je tata spomenuo da je jedna učenica, kojoj je on bio razredni, bila na razmeni pre 10 godina. Prvi put sam se prijavila još u prvom razredu srednje škole, ali tada nisam uspela da odem. Ponovo sam se prijavila u drugom razredu, a pošto su me zapamtili sa prethodne prijave, znala sam da je to dobar znak.
Roditelji su verovali u mene da mogu da dobijem stipendiju Američkog saveta za međunarodno obrazovanje, zato sam sve sama završila i savesno obavila svaki korak i svaki zadatak koji je bio preda mnom. Takođe su bili sigurni da sam potpuno sposobna za takvo iskustvo i verovali su u moju odluku.
Od kada sam se prijavila, imala sam snažan osećaj da će me izabrati. Dan kada su me pozvali da sam finalistkinja bila sam u kuhinji sa mamom i videla sam da me zovu sa FLEX programa. Znala sam da zovu da mi kažu da sam prošla. Mama i ja smo plakale od sreće jer mi se ispunila najveća želja. Ipak, nisam sebi odmah priznala da stvarno idem u Ameriku u avgustu te godine, jer mi je bilo teško da se oprostim od dragih ljudi i čak sam počela da razmišljam da sam pogrešila, ali podrška roditelja mi je mnogo pomogla i ubedili su me da je to samo trema.
Kako i kada si saznala u koju državu ideš i da li si unapred znala gde ćeš biti smeštena?
Dodeljena mi je host porodica još u aprilu, pa sam imala puno vremena da ih upoznam. Oni žive u Mileru, Južna Dakota. Porodica mi je bila velika i imala je mnogo kućnih ljubimaca. Pre putovanja su mi savetovali šta sve da spakujem zbog vrlo hladne zime koja je u Južnoj Dakoti.
Imala sam 4 leta i celo putovanje je trajalo dva dana. Stigla sam u Južnu Dakotu oko jedanaest uveče 20. avgusta po našem vremenu, a tamo je bilo četiri popodne. Počela sam da idem u školu 22. avgusta, zakasnila sam nedelju dana, ali škola mi nije pravila nikakav problem. Od predmeta sam izabrala psihologiju, study hall (to je čas za domaće zadatke, obavezan čas koji svi učenici moraju da imaju), engleski, „employability“ – predmet gde učimo kako da se snađemo u karijeri, kuvanje, američku istoriju, američku vladu i hor. U suštini sam samo tri predmeta sama izabrala, a engleski, američka istorija i američka vlada su mi bili obavezni zbog FLEX programa.
Škola u Americi mi je bila vrlo laka, ali zanimljiva. Nismo učili detaljno na časovima kao ovde u gimnaziji, već je škola više bila usmerena na sport, mentalno zdravlje i razvoj psihe i karaktera. Takođe sam stekla mnogo prijatelja, probala sam navijanje (tzv. cheerleading), što mi se mnogo svidelo, pevala sam u horu gde sam dobila nagrade, upoznala sam profesore i profesorke koji su se trudili oko mene, i mnogo puta sam izlazila iz svoje zone komfora, na primer govorila sam pred velikim brojem ljudi.
Moj savet za sve koji se žele prijaviti na FLEX program jeste: verujte u sebe, budite komunikativni, radite sve zadatke na vreme i najbolje odmah kada dobijete zadatak, i proveravajte mejl svaki dan. To je vrlo dug i ozbiljan proces, pa treba imati strpljenja, vremena, posvećenosti i, naravno, znanja engleskog jezika.
autorka: Anita Čizmar
